Заштитна археолошка ископавања на локалитету Црквиште у Мијајлици

           У периоду између 08. и 29. маја 2018. године, Завод за заштиту споменика културе Ниш спровео је заштитна археолошка истраживања на локалитету ''Црквиште'' у селу Мијајлица, општина Бојник.

           Ископавања су организована и спроведена на основу дозволе Министарства културе и информисања (Решење бр. 633-00-68/2018-02 од 17.04.2018.године; у Заводу заведено под бр. 558/1 од 25.04.2018. године) и Уговора са месном заједницом Мијајлица, општина Бојник (Уговор бр. 01-26/2018 од 18.01.2018.г; у Заводу заведено под бр. 72/1 од 18.01.2018. године ).

           Екипу Завода сачињавају: мр Александар Алексић, археолог, виши стручни сарадник у Заводу – руководилац истраживања, Александар Вукојевић, архитекта, стручни сарадник и Зоран Радосављевић – Кики, фотодокументатор.

            Локалитет се налази на к.п. 2001 КО Мијајлица, општина Бојник. Локалитет је регистрован приликом рекогносцирања које су урадиле колеге из Музеја у Лесковцу 1988. године, када је и поменут у литератури (Ерцеговић Павловић С., Костић Д., Археолошки споменици и налазишта лесковачког краја, Археолошки институт Београд и Народни музеј Лесковац, Београд 1988., стр. 71).

           Истраживања су спроведена у укупном трајању од 14 дана теренског рада, од чега се 13 радних дана радило са радницима. До продужетка је дошло услед кишних дана, али и због тога што је на терену углавном било мање од захтеваног броја радника.

           Археолошких истраживањима утврђено је постојање једнобродног црквеног објекта са нартексом на западној страни и апсидом на источној страни која је са спољне стране тространа. Улаз у нартекс је констатован у самом крају јужног зида, док је улаз у наос констатован у западном зиду. Недвосмислено је да наос и нартекс нису зидани једновремено. То се уочава и по начину градње, јер је темељна зона наоса зидана пажљивије и прецизније него темељна зона зидова нартекса.

            Црква је констатована у темељној зони, са минималним надземним нивоом очуваности. Темељна зона је грађена од необрађеног, ломљеног и притесаног камена, док је наос у надземном делу грађен, макар делом, од опека римског формата, овде у секундарној употреби. Као везиво је коришћен блатни малтер.

           Као сполија, констатован је само један мањи камен са уклесаним крстом са горње стране широких кракова и то по средини северног зида нартекса. Мањи камен са сполијом највероватније потиче са некрополе и оригинално је служио као надгробни камен. Уклесани крст се свакако није могао видети након што је уграђен у зид нартекса.

           Црква са нартексом је укупне највеће дужине 9,57 м и укупне највеће ширине 4,70 м. Унутрашње димензије наоса износе 4,25 х 3,25 м, док спољашње димензија наоса износе 5,67 х 4,70 м. Унутрашње димензије нартекса износе 3,10 х 3,30 м док спољашње износе 3,90 х 4,75 м. Ширина зидова наоса се креће између 0,70 и 0,80 м, док се ширина зидова нартекса креће између 0,80 и 1,10 м.

           Стратиграфска ситуација се разликује у спољашњем и у унутрашњем делу.

           Црква је укопана у слој глиновите стерилне земље који се може окарактерисати као здравица.

           Изнад здравице, констатован је слој рушења објекта са спорадичним присуством гарежи, без могућности издвајања паљевинског нивоа. Овај слој је на више места био девастиран млађим активностима, који највероватно потичу од претходних покушаја обнове цркве. У оквиру овог слоја било је могуће издвојити ниво са кровном опеком турског формата (ћерамида) – ниво 1, као и ниво рушења у коме су доминирали фрагменти опеке римског формата (зидови наоса) у зони наоса или камен, у зони нартекса – ниво 2. На жалост, ситни налази који би помогли у ближем хронолошком опредељивању овог слоја, нису пронађени. Констатовани су само ковани гвоздени клинови који су хронолошки неосетљиви.

           Изнад овог слоја, констатован је површински слој који садржи савремене налазе.

           У унутрашњости објекта, стратиграфска ситуација је више него другачија, зато што је ниво на коме су отпочели ископавања био свакако поремећен разним активностима након рушења објекта. То је нарочито било видљиво у простору наоса, јер је одмах испод површинског слоја који је садржавао велики број савремених налаза (рецентне машинског израђене ексере, новац СФРЈ, са по неким комадом новца Краљевине Југославије), констатована здравица – стерилни глиновити слој.

           У простору нартекса, констатован је слој паљевине који се највише очувао у југозападном делу нартекса и у коме је пронађена више фрагмената керамике, која иако не садржи хронолошки и типолошки карактеристичне детаље који би помогли у прецизнијем хронолошком опредељењу, може се рећи да припада периоду не млађем од касног Средњег века. Од ситних налаза, констатовани су само ковани гвоздени клинови који нису хронолошки осетљиви.

           На почетку ископавања, на самом локалитету констатоване су 3 групе камења – необрађеног, ломљеног и притесаног, који свакако не припадају аутентичном слоју рушења објекта. Положај овог камења указивао је на то да је тај камен нанет, а то се може потврдити и причом мештана да је у неколико наврата после Другог Светског рата покушано да се на овом месту обнови црква. С тим у вези, постоје наводи да је камен чак доношен са других локација. Постоји могућност и да је ћерамида заправо донета у тим неким покушајима обнове светиње. У те 3 групе камења, пронађено је неколико камених надгробних плоча са уклесаним крстовима. Ови надгробни споменици се могу определити у шири период касног Средњег века и недвосмислено су у својој примарној употреби коришћени на некрополи или некрополама. Постоји могућност да се северно од цркве налазила средњовековна некропола. Свакако је потребно сачувати камене надгробне плоче уз ову цркву и испланирати њихову презентацију у планираној изградњи нове цркве.

           На основу свега изнетог, иако са сигурношћу не можемо тврдити у ком тачном периоду је црква настала, а затим и страдала, можемо констатовати да је црква страдала у ширем периоду касног Средњег века, а можда и на почетку Новог века – 14. до 16. века. Не можемо тврдити ни то колико је црква била у употреби. Можда се могуће констатовати да овакав црквени објекат није могао бити изграђен у време турске окупације.

           На крају, можемо констатовати да црква пронађена на локалитету Црквиште у селу Мијајлица, општина Бојник припада средњовековном периоду у ширем смислу тог значења.

          

мр Александар Алексић, археолог, виши стручни сарадник

Завод за заштиту споменика културе Ниш